Србија је добила статус кандидата за чланство у ЕУ у марту 2012. године, а њене политике заштите животне средине и правни оквир су под снажним утицајем преговора о приступању ЕУ. Скрининг правне тековине ЕУ за Поглавље 27 – Животна средина завршен је 21. новембра 2014. године.
Док је Европска комисија у свом извештају о процени за 2015. годину нагласила да је Србија још увек у раној фази усклађивања политика и законодавства са правненим тековинама Европске уније у области животне средине и климатских промена, иако је остварен одређени напредак у даљем усклађивању, Влада Србије се, према документима након скрининга, обавезала да ће у потпуности хармонизовати свој национални правни и регулаторни оквир у погледу питања животне средине до 2018. године.
Право на здраву животну средину зајемчено је као људско право у Уставу Србије. Закон о заштити животне средине је основни закон у правном оквиру заштите животне средине и он утврђује интегрисани систем заштите животне средине који се састоји од мера, услова и инструмената за управљање одрживим развојем, очување природне равнотеже, интегритета, диверзитета и квалитета природних вредности и услова за опстанак свих живих бића, као и превенцију, контролу, смањење и санацију свих врста загађења животне средине. Управљање отпадом дефинисано је као спровођење прописаних мера за поступање са отпадом у оквиру сакупљања, транспорта, складиштења, третмана и одлагања отпада, укључујући надзор над тим активностима и бригу о постројењима за управљање отпадом након њиховог затварања.
Закон о управљању отпадом прописује врсте отпада и његово класификовање, планирање управљања отпадом, учеснике, обавезе и одговорност у вези са управљањем отпадом, управљање посебним токовима отпада, захтеве и поступке за издавање дозвола, прекогранично кретање отпада, извештавање, финансирање управљања отпадом, надзор и друга релевантна питања управљања отпадом. Управљање отпадом, према Закону, заснива се на најбољој изводљивој опцији за животну средину, самодовољности, близини и регионалном приступу управљању отпадом, хијерархији отпада, као и начелима одговорности и „загађивач плаћа”.
Институционални оквир управљања отпадом чине Народна скупштина и Влада Републике Србије, који обезбеђују правни оквир за одрживо управљање отпадом и економске инструменте за спровођење управљања отпадом. Народна скупштина и Влада такође утичу на развој јавне свести и успостављање дијалога између заинтересованих страна, са циљем успостављања партнерства у управљању отпадом. Надлежни органи и организације одговорни за управљање отпадом су министарство надлежно за заштиту животне средине и друга надлежна министарства, надлежни органи аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе, Агенција за заштиту животне средине, Фонд за заштиту животне средине и стручне организације за испитивање отпада.
Неке од опција за управљање енергетским искоришћењем отпада препознате у Стратегији управљања отпадом Србије укључују спаљивање отпада, пиролизу, гасификацију, употребу отпада са високим топлотним потенцијалима уместо конвенционалних горива. У пракси, у Србији се отпад са високим топлотним потенцијалима користи уместо конвенционалних горива у производњи цемента, где високе температуре и дуги периоди задржавања енергије обезбеђују потпуно сагоревање отпада. Типичан отпад који се сагорева у овим процесима укључује комунални отпад, гуме, искоришћене раствараче, рафинеријски отпад, коштано брашно итд. Према доступним подацима, до маја 2015. године надлежни органи издали су шест дозвола у циљу искоришћења топлотне енергије. Од шест издатих дозвола, четири су се односиле на производњу цемента.
У складу са Законом о енергетици, за обављање енергетских делатности потребна је енергетска дозвола коју издаје Агенција за енергетику Републике Србије, а за изградњу енергетских објеката енергетска дозвола коју издаје Министарство рударства и енергетике или јединица локалне самоуправе (у зависности од врсте и снаге дотичног објекта). Поред енергетске лиценце и енергетске дозволе, за изградњу енергетских објеката потребно је прибавити и грађевинску дозволу, у складу са Законом о планирању и изградњи, од министарства надлежног за послове урбанизма, органа Аутономне Покрајине или органа јединице локалне самоуправе (у зависности од врсте, снаге и локације дотичног објекта).
Према недавно усвојеној Уредби о мерама подстицаја за производњу електричне енергије из обновљивих извора енергије и високоефикасне комбиноване производње електричне и топлотне енергије, подстицаји се обезбеђују, до краја 2018. године, за хидроцентрале, електране на ветар, соларне и геотермалне електране, електране на биомасу, биогас, депонијски гас и гас из канализационих муљева, као и електране на отпад. Мера подстицаја обухвата период подстицаја од 12 година, загарантовану фидинг тарифу, одсуство одговорности за балансирање и трошкова балансирања, као и бесплатан приступ систему за пренос, односно дистрибуцију електричне енергије.
Преглед канцеларије Живковић Самарџић о правном режиму постројења за претварање отпада у енергију у Србији недавно је објављен у посебном издању часописа OGEL 3 (2016) посвећеном отпаду у енергију (WtE). Да бисте добили електронски отисак чланка, молимо вас да се претплатите на наш билтен путем форме на овој страници. Такође можете да се претплатите на академски часопис Oil, Gas & Energy Law (OGEL) који рецензирају колеге, а који покрива све аспекте права који се односе на нафту, гас и енергију уопште, где је наш чланак оригинално објављен., овде.
За више детаља или евентуална питања, молимо контактирајте Slobodan Kremenjak у slobodan.kremenjak@zslaw.rs, Милош Стојковић у milos.stojkovic@zslaw.rs, или било који од ваших уобичајених контаката у Живковић Самарџић.