Унапређење ефикасности и убрзање извршног поступка биле су међу главним приоритетима који су истицани као оправдање за доношење новог Закона о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник Републике Србије”, бр. 106/2015 и 106/2016, у даљем тексту:) “Закон”). Међу одредбама које су имале за циљ да служе тим циљевима било је и правило утврђено чланом 26. Закона, које је предвиђало да При одлучивању о приговорима и жалбама, суд не може да укине првостепено решење и врати предмет на поновно разматрање.
Упркос јасној и недвосмисленој формулисаности, члан 26 је проузроковао неконзистенту судску праксу и Врховни касациони суд је био у обавези да реши следеће питање:
Да ли је виши суд, као суд другог степена, овлашћен да укинути решење и врати предмет првостепеном суду на поновни поступак када одлучује о жалби извршног повериоца изјављеној против решења којим је предлог за извршење извршног повериоца одбијен или одбачен?
Грађанско одељење Врховног касационог суда је на седници одржаној 23. јануара 2017. године донело следећи закључак:
При одлучивању о приговору или жалби, суд није овлашћен да укине првостепено решење и врати предмет на поновни поступак, већ да решење потврди и жалбу одбије, или да решење преиначи. заменом сопственом одлуком или поништавањем решења без враћања предмета на поновно одлучивање.
Грађанско одељење Врховног касационог суда заузело је став да се одредба којом се судовима забрањује да укидају првостепена решења и враћају предмете на поновни поступак односи не само на решења о извршењу, већ и на друге одлуке судова првог степена, као што су одбацивања или одбијања предлога, и нагласило да се правило прописано чланом 26. Закона, због свог императивног карактера, језичке јасности и одсуства сукоба са другим одредбама, има тумачити према његовом буквалном значењу.
Међутим, иако изгледа да би држање обичног значења правног текста и одлуке Врховног касационог суда могло да спасе некога од предстојеће заблуде, ствари нису тако једноставне. На пример, може се десити случај да судија одбије предлог за извршење, извршни поверилац изјави приговор, а судско веће сматра да је приговор оправдан и да стога треба донети решење о извршењу.
Одељење за привредне спорове Привредног апелационог суда је на седници одржаној 7. и 8. новембра 2016. године зазело став да веће судија не може преиначити решење о одбацивању предлога за извршење доношењем сопственог решења о извршењу, јер би се тиме извршном дужнику ускратило право да изјави приговор против таквог решења већу.
Привредни апелациони суд је оценио члан 26. Закона неизвршљивим у таквим случајевима и предложио већима да уместо преиначења решења о одбацивању предлога за извршење доношењем сопствених решења о извршењу, укину решења и врате предмете судији на поновни поступак, пошто би само то омогућило извршним дужницима да остваре своје право на подношење приговора.
Како закључак, не улазећи у језичку јасноћу члана 26. Закона, недостаје нам одговор на питање како тај члан треба примењивати у различитим ситуацијама. Ово је тим пре случај због различитих ставова Одељења за привредне спорове Привредног апелационог суда и Грађанског одељења Врховног касационог суда. Док први инсистирају на томе да је примена немогућа у неколико сценарија, други нуди другачије решење за случај у којем другостепени суд није у стању да поуздано утврди да ли је жалба основана и изражава сумњу у погледу тога да ли је могуће вратити предмет на поновно одлучивање. Другостепени суд би најпре требало да размотри на коме је терет доказивања, а уколико то није довољно, и да саслуша странке и учеснике у складу са чланом 14. Закона, како би донео одлуку.
Стога је под знаком питања да ли је Закон успео да побољша ефикасност и убрза извршни поступак обавезујући другостепени суд (или већа првостепеног суда у случају приговора) да не враћају предмет на поновно одлучивање приликом преиначења решења. Ово је утолико пре што би ефикасност пре требало да буде средство за постизање циљева него циљ сама по себи.
Са друге стране, правни лекови су поново уведени у извршни поступак у циљу уједначавања судске праксе у судским поступцима, како пред судовима опште надлежности, тако и пред привредним судовима. Имајући у виду различите ставове Одељења за привредне спорове Привредног апелационог суда и Грађанског одељења Врховног касационог суда, тај циљ тек треба да се оствари и вероватно ће захтевати измене саме текст саму формулисаност закона. Те измене би морале да пруже експлицитне одговоре на следећа питања:
- Како поступити када је предлог за извршење одбијен, а другостепени суд или веће првостепеног суда које одлучује о приговору, сматра приговор основаним у мери да решење о извршењу треба донети, и
- Да ли исти правни лекови такође треба да буду доступни извршном дужнику у случају када је веће преиначило решење о одбациванию предлога за извршење доношењем сопственог решења о извршењу.
Ако имате било каквих питања у вези са наведеним, молимо вас да контактирате Марка Тришића, старијег сарадника за решавање спорова у канцеларији Живковић Самарџић (marko.trisic@zslaw.rs), или било којим од ваших уобичајених контаката у адвокатској канцеларији Живковић Самарџић.