Tim za rešavanje sporova kancelarije Živković Samardžić, koji predvodi saradnica Ana Jovanović, uspešno je okončao još jedan postupak vraćanja deteta po Haškoj konvenciji o građanskopravnim aspektima međunarodne otmice dece.
Iako nam posebno osetljiva priroda ovih postupaka ne dozvoljava da otkrivamo konkretne okolnosti slučaja, njihovo uspešno okončanje ipak pruža dobru priliku da se osvrnemo na neke od izazova koji se javljaju u praktičnoj primeni Haške konvencije.
Postupci vraćanja deteta po Haškoj konvenciji spadaju među specifičnije i zahtevnije postupke sa kojima se susrećemo u praksi, a koji se, zbog retke pojave, često pogrešno poistovećuju sa postupcima čiji je cilj utvrđivanje roditeljskog staranja ili poveravanje deteta.
Međutim, pitanje koji je roditelj podobniji da se stara o detetu, sa kim dete treba da živi, ili gde bi detetu bilo „bolje“ odnosno „najbolje“ da odrasta, nije ono o čemu sud odlučuje u postupcima po Haškoj konvenciji.
Fokus je suštinski drugačiji i usmeren je na rešavanje sledećih pitanja: gde je dete imalo uobičajeno boravište neposredno pre odvođenja ili zadržavanja?; da li je to odvođenje ili zadržavanje bilo protivpravno u smislu Konvencije?; i da li se primenjuje neki od usko određenih izuzetaka od obaveze vraćanja?
Razgraničavanje ovih pitanja od pitanja roditeljskog staranja jedan je od glavnih izazova u praksi. Navedeno postaje lako uočljivo prilikom zastupanja pred sudovima koji, s obzirom na relativno mali broj ovakvih predmeta, retko imaju priliku da primenjuju Hašku konvenciju. U postupcima po Haškoj konvenciji sud je dužan ne samo da se snađe u domaćem porodičnom i procesnom pravu, kao u uobičajenim porodičnopravnim stvarima, već i da pravilno primeni poseban pravni okvir propisan međunarodnim pravom. To podrazumeva ne samo pravilno tumačenje autonomnih pojmova Konvencije, već i staranje da se postupak zadrži u granicama pitanja koja je Konvencija predviđena da reši.
Dodatni izazov predstavlja vreme.
Haška konvencija zasniva se na načelu hitnosti postupka. Član 11 obavezuje sudske i upravne organe da postupaju hitno, dok protek šest nedelja bez donete odluke daje podnosiocu zahteva ili Centralnom organu pravo da zatraži obrazloženje razloga zbog kojih je došlo do kašnjenja. Ovo pravo na traženje obrazloženja upućuje na neformalni rok od šest nedelja za okončanje postupka.
Iako su postupci osmišljeni da budu izuzetno brzi, u praksi mogu trajati mesecima, a ponekad i blizu godinu dana.
Nesklad između neformalnog roka koji propisuje Haška konvencija i vremena koje je sudu stvarno potrebno da donese odluku ima poseban značaj u ovim predmetima: dok postupak traje, dete i dalje živi u okruženju u koje je odvedeno ili u kojem je zadržano, a sud je dužan da ceni okolnosti koje su postojale neposredno pre tog odvođenja ili zadržavanja, što sve može dovesti do štetnih posledica po dete, a neretko i dovodi. Zbog toga predmeti po Haškoj konvenciji zahtevaju više od poznavanja domaćeg porodičnog prava. Oni zahtevaju temeljno razumevanje svrhe Konvencije, njene autonomne terminologije, relevantne međunarodne prakse i, možda najvažnije, razlike između postupka za hitno vraćanje deteta i postupaka u kojima se zaista odlučuje o roditeljskom staranju i poveravanju deteta.